Одлука о одржавању првог Светског првенства у кошарци за мушкарце донета је на Конгресу ФИБА током Олимпијских игара 1948. у Лондону. Одлучено је да ће се сваке четири године организовати ново првенство. ФИБА је одлучила да на првом Светском првенству учествују уз домаћина три најбоље репрезентације претходних Олимпијских игара (САД, Француска и Бразил), по две најбоље репрезентације из Азије, Европе и Јужне Америке. Египат се пласирао на првенство као првак Европе. Јужноамерички првак Уругвај одустао је из политичких разлога, а азијске екипе из финансијских разлога. Као замена наступили су Еквадор, Шпанија и Југославија.
На првенству је учествовало 10 екипа. Први светски шампион у кошарци била је репрезентација Аргентине, која је савладала тим Сједињених Држава олимпијског шампиона 1948. године.
Правилник о турниру
Број учесника је био незгодан за једноставан систем такмичења. За одређивање шест финалиста одржане су прелиминарне квалификације које су први и последњи пут одржане по олимпијском систему. Као резултат, формиране су две групе. Једна за пласман 1–6. места, друга за пласман 7–10. места.
Рајмундо Сапорта (менаџер репрезентације Шпаније) — члан ФИБА европског одељења и један од покретача у креирању европских клупских такмичења;
Абдул Ел Азим Ашри (судија, Египат) — генерални секретар ФИБА Африке и члан централног одељења федерације;
Анселмо Лопез (тренер шпанске репрезентације) — 1968. ће створити комисију за мини кошарку и постати њен први председник;
Роберт Буснел (тренер репрезентације Француске) — члан техничке комисије, председник ФИБА (од 1984. до 1990);
Небојша Поповић (Југославија) — генерални секретар Југословенског олимпијског комитета;
Едуардо Аиралди Риварола (судија, Перу) — члан централног одбора и генерални секретар ФИБА.[2]
Напомене
^Није одиграно. Југославија из политичких разлога није желела да одигра утакмицу против Шпаније, па је резултат регистован 2-0, ФИБА је због тога казнила југословенску репрезентацију забраном играња 9 месеци.